Iako devojčica, obožavala je da se pentra po drveću.
– Za kratko vreme nađem se na vrhu drveta, ma koliko da je visoko. Tamo sam se i skrivala. Zbog toga sam često dobijala batine jer sam volela tako da se izgubim i da niko ne zna gde sam. Volela sam da kidam cveće u tuđem dvorištu. A moj brat je obožavao da me juri po dvorištu. Često je znao da pronađe neki prutić, pa da me šicka. Kada mu pobegnem, on mi obeća: „Dođi slobodno, neću više…“ Ja mu, naravno, poverujem i priđem i on me svaki put udari. I stalno tako.
Za batine su u Majinom slučaju bila zadužena oba roditelja.
– Nije bilo popuštanja. Nismo imali rame za plakanje, da te jedno bije, a drugo teši. Nego, ko te dohvati, nadrljao si. Roditelji su mi bili zaista strogi.
add a comment
