URBANI pejzaž – Brazil

Ko su Brazilci?

Kolonizatori su u Brazil dolazili da opljačkaju i bježe. Indijanci – starosedeoci, koji su tu milenijumima živjeli bez istorije, (po)tamanjeni su u ime svojine i napretka. Robovi su dovlačeni da ostave kosti za svoje vlasnike; (mnogi) imigranti su stizali pečalbarski, sa idejom da će se jednog dana vratiti tamo odakle su krenuli. Malo ko od došljaka je Brazil prihvatao kao svoj od samog starta. To se osjeća. Brodovi iz Evrope pristajali su u lučke gradove Salvador, Resife, Santos, Rio.

Brazil – Sao Paulo i Rio

Iako Sao Paulo i Rio imaju potpuni medijski monopol na projekciju brazilske stvarnosti, prava koljevka brazilske kulture i brazilstva uopšte je Baija, na sjeveroistoku. To su se najpre susreli svijetovi. Opet, sjeverne države kao da postoje samo na mapi za vremensku prognozu. Najupečatljivija karakteristika pejsaža koji vas dočekuje je kontrast između nebodera i favelaških skarabudževina. To upada u oči već iz aviona.

Do prije neku godinu Brazil je bio zemlja sa najneravnomernijom raspodjelom bogatstva – pedeset odsto populacije sa podnožja društvene piramide imalo je koliko jedan odsto onih sa njenog vrha..

Većina zgrada u Brazilu ima portire. Portiri su u isto vreme i stražari, samo što se tako ne kaže. Ljepše zvuči kad su samo portiri. Na monitorima u portirnicama ide non-stop reality-show sa svih ulaza, hodnika, liftova, ćoškova; portiri pritiskom na dugme dižu kapije garaže i otvaraju vrata zgrade i kad ulazite, i kad izlazite. Gost ne može da uđe bez polaganja računa: ko si, šta si, kod koga ideš…

Porodica i “empregada”

Paranoja od provalnika i pljačkaša je konstanta – od juga do sjevera, od sela do velegrada. Uprkos svim zidinama, kamerama, obezbjeđenjima, i u manjim mjestima, gdje se živi po kućama, i u kondominijumima, koji su utvrđena gradska naselja sa privatnim kućama ili zgradama, noću se zaključavaju vrata soba, na prozore i metalne zavjese stavljaju katanci.

Kada se uđe iza brava i katanaca, brazilska porodica živi svoj svakodnevni život. Teško je definisati prosječnu brazilsku porodicu. U društvu isparcelisanom socijalnim i klasnim podjelama, prosijeci postoje samo unutar grupe kojoj se pripada. Nemoguće je mješati babe i žabe. Bankovni konto i vlasništvo nekretnina određuju ko su babe, a ko žabe.

Prvi žive u svojim stanovima i kućama, drugi budže budžake po periferijama i favelama. Prvi (obično) imaju auto po glavi (odraslog) člana porodice, drugi se cimaju u neudobnim autobusima. Prvima djeca idu u privatne škole, drugima u državne ili uopšte ne idu u školu. Prvi rade i za sebe, drugi skoro isključivo za druge.

Verovatno nije netačno ako se ustvrdi da i jedni i drugi iza sedam brava i sedam katanaca čuvaju upravo svoje porodice, uže i/li šire. U kuću se ne poziva svako; bilo ko još manje. Kuća je zaštićena teritorija na koju se puštaju samo bliski i najbliskiji. Bliskih i bliskijih može da bude prilično. Veoma je uobičajeno da se na porodičnim okupljanjima – vikendom, praznikom ili o slavljima (vjenčanja i sl.) – okupe i druže sve generacije horizontalno i vertikalno (bake i dede, djeca sa porodicama i prijateljima, unuci i unuke sa svojim djevojkama i mladićima).

Posto jedna anegdota o sigurnosti u Brazilu koju mi je jedan moj prijatelj ispričao. Kad sam ga pitao da li je stvarno opasno kao što pričaju, on meni kaže ma kakav, to su priče medija i čiste gluposti. Evo recimo, ja živim u Sao Paolu cijeli život i nikad mi se ništa loše nije desilo. Dobro, tatu su mi kidnapovali jednom, ali osim toga sve je ok 

Nekad se posao, o čemu god da je riječ, lakše završava preko proširene porodice nego regularnim putem. U Brazilu se to zove žeito brazileiro (jeito brasileiro). Žeito je sličan onome što je kod nas u ovdje na Balkanu patentirano devedesetih kao način da riješiš neke stvari.

Svakodnevni radni ritam je takav da članovi porodice, čak i kad žive zajedno, nemaju previše vremena za viđanje i druženje. Radi se bukvalno od jutra do sutra. Stereotip o ljenjim Brazilcima (više) ne stoji. Produktivnost nije vrhunska, vrijeme provedeno na poslu jeste. Ne radi se uzalud. Kupovna moć je porasla.

Mnogi gunđaju na skupoću, malo-malo pa su neki štrajkovi, ali deluje kao da “mašina” melje punom parom i da se u pogledu životnog standarda (masa) stvari kreću naprijed.

Kada se priča o porodici, nemoguće je ne spomenuti jednu unikatnu “kulturno-ekonomsku jedinicu”. Empregada kao da je dio porodice, a ipak nije. Ona je kućna pomoćnica, sluškinja ili kako god. Pojam je neprevodiv, pošto ta “institucija” u Evropi ne postoji u tom vidu… Empregade rade po kućama puno radno vreme. U većim i bogatijim kućama bude i više od jedne empregade. Idu u prodavnicu, na pijacu, kuvaju, peglaju, čiste, čuvaju decu… Priroda odnosa “domaćina” i empregade je “mutna”, racionalna na brazilski način.

Empregada često ima ključ od stana, a da “domaćini” obično pojma nemaju gdje ona živi; empregada provodi više vremena sa djecom nego roditelji ili bilo ko drugi, a obično nije među zvanicama za dječije rođendane; empregada kuva i sprema, a obično ne jede za istim stolom sa domaćinima. (Nekad čak ne jede ni istu hranu.)

U zgradama postoje dva lifta: društveni (social), vodi do ulaznih vrata stana; servisni, vodi do ‘prostorije za kućne poslove’ (area de servicio). Empregade idu ovim drugim. Zakon zabranjuje segregaciju te vrste. Praksu i dalje uređuju tradicija i stare navike. Novo je da su empregade zaštićene zakonom – imaju zagarantovani minimalac (oko 300 evra), uplaćuje im se socijalno i zdravstveno osiguranje.

Sao Paulo – neviđena gužva

Ima dosta istine kad vam kažu da su brazilski gradovi slični jedan drugom – kad vidiš jedan kao da si vidio sve. Razlikuju se teren i prirodno okruženje; polazni urbanistički princip je identičan: crkva, ispred crkve četvorougaoni trg, i onda ulice koje se koncentrično šire pod pravim uglom. (Postoje izuzeci druge vrste, poput Brazilije, ali kao da i oni samo potvrđuju pravilo.)

Sao Paulo je najupečatljiviji primer neviđenih transformacija. To je danas grad-monstrum. Betonska prašuma. Zastrašujući i fascinantan u isto vreme. Zgradama i zgradurinama ne samo da se ne vidi kraj, nego se ne da naslutiti ni red po kojem su složene. Gužva je prirodno stanje.

Svakog dana ulicama prokrstari između pet i sedam miliona vozila. (Da bi saobraćaj koliko-toliko bio stavljen pod kontrolu, uveden je i sistem “par-nepar”.) U hodnicima metroa “u špicevima” postoje “ograničenje brzine” i uniformisani službenici koji “regulišu saobraćaj” – pješaka je toliko da mogu da se izgaze.

Ako je nekom nejasno gde su rođeni Fitipaldi, Pike i Sena, treba da se provoza ulicama Sao Paula; javiće mu se istog časa.

Jedini način da se gužvi koliko-toliko doskoči je – helikopter. Ni nad jednim gradom u svetu ne leti toliko helikoptera kao u Sao Paulu. Saopaulskim bogatašima helikopter je kao taksi. Bogatstvo saopaulskih bogataša je perverzno veliko; tako ga i troše.

U poređenju sa Sao Paulom, Rio je, kad se u njega stvarno uđe, dječija pjesma. Ulazak kroz predgrađa iz kojih se more ni ne naslućuje traje. Grad za koji kažu da je predivan (maravilhoso) oseti se tek kad se konačno dođe do “Južne zone”. Naslonjenost na Okean daje osećaj otvorenosti i širine. Sa okeana duva povetarac. Sa brda, za koja su zakačene favele, dolaze oluje. Svaki put kad dignete pogled uvis izgleda pretiće, kao da će svakog časa da pljusne.

Favele su u Riju mnogo vidljivije. Samim tim i prisutnije. Njihov čemer i jad su u direktnoj korelaciji sa moralnim visinama, inventivnošću i skrupuloznošću brazilskih elita. Treba imati veliko srce, mnogo mudrosti i uložiti mnogo truda da se u prebogatoj zemlji kakva je Brazil tako veliki deo populacije drži u takvim neuslovima. Brazil nije stvarao koncentracione logore; njegov doprinos modernoj istoriji destruktivnosti su favele. U Riju materijalni i društveni status obrnuto su proporcionalni nadmorskoj visini na kojoj se živi. Najbogatiji su najbliži moru. More još nije ograđeno žicom. Plaža je mjesto susreta, kakvog takvog. Najveća favela u Brazilu je Rochina i u njoj zivi oko 2 miliona ljudi danas.

U Riju je 59 plaža. Zna se dobro gde je kome mjesto. Faveladosi i šljakeri su svoji na svome tamo gde je Guanabara zaliv najprljaviji, kraj lučko-industrijske “zone norte” (severna zona). Srednja i viša klasa su južnije, u svojim krajevima: Ipanema, Kopakabana, Leblon, Lemi… Svaka plaža je dalje podeljena na sektore. Orijentiri su spasilački punktovi – “postos” . Svaki odsto okuplja različitu ekijpu – roditelji sa djecom idu na Leblon, intelektualci i umetnici na Ponto Nove na Ipanemi.

Vikendom, po lijepom vremenu, a pogotovo ljeti kada nigdje osim pored mora ne može da se diše, na plaže nagrne masa. Šljakeri iz “zone norte” sa porodicama spuštaju se južnije, autobusima. Pošto im za to treba vječnost, iz autobusa izađu već na prvim stanicama – na Kopakabani i Ipanemi.

Domaći ih nazivaju farofeirosima, što je  izraz sličnog značenja kao paradajz turisti. Farofa je brašno koje se masovno koristi, a farofeirosi navodno dolaze na plažu sa spremljenim “lanč-paketima”, da prave gužvu i prljaju. U pješčanom ambijentu odigrava se karakteristična brazilska društvena podela rada: jedni se sunčaju, kupaju, surfuju, igraju odbojku i pokazuju svoja osunčana tijela; drugi su prirodno tamni i znoje se prodajući osunčanima piće i hranu; treći kradu i pljačkaju; četvrti su gringosi.

Fascinantno je koliko razni stranci koji dolaze u Brazil ili Rio često nisu svjesni gde su došli. Znaju da se ponašaju toliko glupo i naivno, kao da prosto žele da ostanu bez npr. skupih kamera sa kojima se šepure.

U Riju je veoma lako skrenuti s puta i skliznuti u ulicu ili kvart gde se, u određeno doba dana ili određenim danima, ne zalazi solo. Ne mora nužno da vam zapreti životna opasnost da bi se osetili veoma, veoma neprijatno. Policijskih punktova ima kao u zoni konflikta. Nemoguće je i pohvatati koja je koja policija. Ima ih više i nisu pod jedinstvenom komandom. Patrole mrkih pogleda sa mašinkama na gotovs špartaju gradom u blindiranim bornim kolima. Osećaj sigurnosti je varljiv. Treba stalno da budeš u pripravnosti, da držiš četvore oči otvorene, da planiraš gdje ideš, kako ideš, ka ko ćeš se da se vratiš.

“Ja sam navikao da slobodno šetam ulicom u bilo koje doba dana. Zamara me ova povećana borbena gotovost”, prigovaram Gustavu, poznaniku iz Rija. “Meni je to prirodno stanje. Živimo sa tim od kad znamo za sebe ”, odgovara mi on.

Muzika je emanacija tog duha. Brazilska muzika je najbogatija muzička riznica sveta. Rio je najveći rudnik. Tačka u kojoj se Brazil ukršta i sa sobom i sa svjetom. Iz tog intenzivnog susreta Južne Amerike, Afrike, Evrope, Severne Amerike… rađali su se šoro, samba, bosanova, tropikalija… Duh tog susreta i tih susreta u Riju živi. Najviše u Lapi.

To je danas grotlo Rija. Živo je svaki dan, petkom i subotom kad je lijepo vreme masa sveta je i na ulici i u klubovima. Mjesta sa muzikom je na desetine, ako ne i stotine. Najčešće se čuju samba, rok, i baile-fank. b.

Zemlja telenovela

Ako su evropske nacije izmišljotina štampe, Brazil je izmišljotina radija i televizije. Diktator Žetulio Vargas tridesetih godina je koristio radio da bi od “feudalizovane” konfederacije stvorio čvršću i koherentniju celinu. Tada je i samba uzdignuta u nacionalni simbol. Danas je televizija dominantni medij (i sa trenutnim nivoom (ne)pismenosti biće to još zadugo).

Dominantna i specifično brazilska TV-forma je – novela. (I drugi prave novele, ali ih prave na drugačiji način.) Novela “u devet” oblikuje Brazil.Nju ovako ili onako gledaju svi. Ako ste je propustili na televiziji, saznaćete novosti u novinama; ako ne pročitate u novinama, čućete prepričavanje… Novela je brazilska “fabrika snova”, u njoj i najluđe ideje i primisli postaju stvarnost.

Pratili Brazilci novelu ili novela Brazilce… na kraju nije ni toliko važno. Rezultat je da je život u mnogo čemu kao novela. Može da bude slatkast, može da bude mnogo velikih i patetičnih reči bez pokrića, može da bude ljubavi i razočarenja. Ali, stalno je akcija, stalno se nešto valja iza brda… i na kraju se “nešto veliko” stvarno i dogodi. To je možda ono što je u Brazilu najlijepše. Ovde se aktivno živi i sanjari… a neki snovi se još uvek ostvaruju.