“Srednju školu sam završio u Podgorici. Sa nepunih četrnaest godina sam otišao od kuće, ali kada kažeš otišao si iz Nikšića u Podgoricu ne znači mnogo. Tada je bilo mnogo teže, bilo je veliko siromaštvo, nije se moglo, veliki je bio i izdatak za porodicu poslati te na školovanje. Međutim insistirao sam da idem” – tako je započeo svoju priču o odrastanju Andrija Milošević, a piše espreso.rs,
“Bio sam jedno godinu i po dana u Podgorici u srednjoj muzičkoj gdje sam bio teorijski smjer, ali sam svirao klavir. Prvu godinu sam bio vrlo dobar, ali sam drugu popustio, počeo sam da bazam po ulicama i tako dalje. Tada sam radio kao kolporter, prodavao sam tada popularne novine „Podgorički grafiti“. Radio sam to sa drugovima, čak smo po stanovima išli. Tako smo malo zarađivali, za burek uglavnom.”
Poslije godinu ipo dana, odlazi u dječije ili pionirsko pozorište kako se tada zvalo, kod Vanje Popović. Ali do tada nikada u životu nije pogledao ni jednu predstavu.
“Nevjerovatna stvar jeste da nikada nisam pogledao ni jednu predstavu u životu, a da sam upisao akademiju”, rekao je u emisiji i otkrio kako je sa šesnaest godina upisao glumu na tada tek otvorenoj Cetinjskoj katedri koju je predvodio glumac Bora Stjepanović koji će kasnije u njegovom životu imati bitnu ulogu.
Ali on se prisetio trenutaka u kada je tokom prve godine Akademiji jedva krpio kraj sa krajem.
“I sa šesnaest godina student na Cetinju u jednim patikama i jednoj trenerci, zima, nema se za cipele. Tako sam furao prvu zimu 1994/1995. godinu. Živeo sam pet godina u studentskom domu, bilo mi je fenomenalno, ali zaduživao sam se za hranu, zbog nekih drugih stvari, da bih preživio”,rekao je Milošević koji je pre dolaska u Beograd prodao automobil za koji je zaradio igrajući predstave dok je bio na fakultetu kako bi vratio sve dugove.
“Imao sam sve diplome i gledao sam kako ću da živim. Plata mi djvestadeset eura, a dvjesta eura plaćam stan. Da se vraćam kući kod mojih to nije dolazilo u obzir ni pod razno, onda sam jednostavno odlučio da odem u Beograd. Prvo sam živio sa djevojkom u Beogradu zajedno, ona je studirala italijanski jezik. Sjećam se ništa nisam radio, išao sam na Kalenić pijacu, kupio mali kuhar i kuhao po cio dan.”
Kao velika pomoć na tom putu u Beogradu bio mu je kolega Goran Jevtić.
“Mnogo mi je pomogao Goran Jevtić koji mi je našao posao da pozajmljujem glasove crtanim junacima, pa sam tako i tu uspio da zaradim novac i preko prijatelja nešto. Onda sam se vratio jedan period u Crnu Goru. U jednom trenutku pozvao me je Svetozar Cvetković da se vratim i da radim predstavu na Maloj sceni. Našli su mi stan u Maršala Birjuzova. Ljudi iz „Ateljea“ su mi kupili tanjire i čaše, pazili su me kao da sam im najveća zvezda. To im nikada neću zaboraviti i beskrajno im hvala na tome”, završio je priču glumac koji je danas jedan od najupešnijih umetnika u našoj zemlji, ali i regionu.
