Zbog brojnih neistina koje se godinama plasiraju, prvi i poslednji put se obraćam svima sa željom da moju porodicu i prezime čoveka čije prezime nosim zaštitim, koliko je to moguće.
– Kao prvo ja želim jednom za sva vremena razrešim taj famozni mit o njegovoj sahrani. Ja sam to veče, kada je on preminuo bila u Bjeljini, imala sam 19 godina. Te večeri, sećam se bila sam na rođendanu kada mi je samo gospodin Siniša Kajmaković u nekih pet do devet posalo poruku : “Umro je”. Bila sam u totalnom šoku, i onako u suzama krenula sam sa društvom u bolnicu. Na ulazu nas je sačekala jedna medicinska sestra koja nas je pitala: ” Šta vi uopšte tražite ovde? Ja vas ne mogu da pustim, ja čak ne znam ni ko ste vi, ali ako mislite na ovog pevača Nina, on je umro i svakako ne mogu da vas pustim da ga vidite”. – Moji drugari su krenuli da se raspravljaju sa njom i objasnili su da sam ustvari ja njegova ćerka, međutim ona je samo rekla da je ne zanima i bukvalno nas je isterala iz bolnice. Ja sam odmah nazvala Kajmakovića, koji mi je samo rekao da ništa više ne mogu da uradim i da idem kući. Nakon toga, ja se iskreno ne sećam gde sam i kako sam negde otišla, mislim da sam otišla kući, ali kako – stvarno nemam pojma. Samo se sećam da cele noći nisam nešto spavala, zato što mi je gospodin Kajmaković rekao da sutra rano ujutru dođem u stan u kom je moj otac boravio dok je bio u Bjeljini. – priča ona i nastavlja – Ja sam oko nekih šest sati ujutru otišla u taj stan, a tamo su već bili njegovi stričevi, Selim i Ljerka njegova žena, bio je Leo njego stric i taj neki Neša koji je bio Ninov potrčko. Ja tog čoveka nisam ni primetila, jer je bio zaključan u Ninovoj sobi, u njegovim stvarima, njegovoj kožnoj jakni, u njegovom kačketu i njegovim satom na ruci plakao sve vreme.Isti taj Neša je čovek koji je pokrao sve stvari iz oca mog stana, njegove stvari, sve njegove slike, dnevnike. Tu je bila i neka starija pevačica Branka u nekom vunenom džemperu. Oni su svi bili tu i prema meni su se ophodili, kao da sam neka komšinica koja je došla tu da izjavi saučešće. Mene niko ništa nije pitao, čak mi niko nije ni saučešće izjavio. Sećam se kao danas, na televiziji je bio pušten “Dm sat”. Ja sam tu samo tako sedela nepomično, a oni su komentarisali kako je Dragana Mirković ispala fer, prema mom ocu. I da najvažnija osoba u tom stanu bila je ta neka Ljilja iz Šabca, koja je njemu za života i karijere, navodno radila natalne karte. Ta žena sve vreme kukala je na sav glas, a meni ništa nije bilo jasno, ni šta se dešava, ni ko su svi ti ljudi. Ja sam prosto bila u šoku, meni se niko nije obratio i prosto sam se osećala kao neki stranac. U sledećem trenutku ja izlazim iz stana i sedam na stepenice da zapalim cigaru, za mnom izlazi i ta Ljilja, seda pored mene i samo mi kaže : “Danas je mom sinu umrao otac”. Ja u tom trenutku ostajem u šoku, ja prosto ne mogu da opišem taj osećaj. Bila sam toliko besna da sam samo imala želju da je gurnem niz stepenište i pozovem policiju.
– Posle toga se samo sećam te svađe i frke oko toga kako će da ga deportuju u Bosansku Dubicu, gde je on zahtevao da ga sahrane pored majke. Oni se tako raspravljaju, sta i kako, a mene i dalje niko ništa ne pita, niti mi se bilo ko obraća. Dok su se oni tako raspravljali kojim kombijem će da ga prevezu, kako će svi oni da odu do tamo, i naravni mene tu niko ne pominje. U jednom trenutku, ja tako sva u šoku pitam ujaka : “Izvini, a kako ću ja do tamo da odem”. Na sve to samo se javlja ta Ljilja koja mi kaže : “Izvini, ali kod nas u autu nema mesta i stavrno ne znam šta da ti kažem”. Sve se to dešava brzinom munje, mi tako silazimo ispred zgrade, a ja sam gledam gde ima mesta za mene, u čiji auto da uđem. Meni ta Ljilja još jednom ponavalja da za mene nema mesta i kaže mi: “Mislim da bi neki muzičari za nekih dva sata trebalo da krenu iz Bjeljine, pa eto možeš sa njima da se čuješ i dogovoriš”. Ona u sledećem trenutku zatvara vrata automobila i oni odlaze i ostavljaju me tu, bez broja tih muzičara kojima sam trebala da se javim. Ja ostajem potpuno sama ispred te zgrada i nisam znala gde ću dalje. Nakon toga pozvala sam majku i sve joj objasnila, a ona mi je na sve to samo rekla da se pokupim, sednem na autobus i vratim se nazad za Beograd.
– Sećam se samo da ja u tom periodu nisam nešto bila u dobrim odnosima sa sestrom Amelom koja je bila u Americi. Samo znam da su te moje daidže (rodbina iz Hrvatske) u saradnji sa nekim Nerminom, koji je inače bio posrednik između Amele i rodbine, od sestre zatražili da im za potrebe sahrane pošalje 5000 dolara, a nakon toga još nekih 500 dolara koje je zafalilo. Eto ja sam bila sprečena da odem na sahranu, ali me samo interesuje koja to sahrana košta tolike pare? Njegova sahrana je bila vrlo skromna, sa već kupljenim grobnim mestom. Tako da eto, moja sestra Amela je lično i personalno poslala novac za sahranu, jer ja sam tada studirala i da sam htela da finansiram sve to, nisam imala odakle. Mama i ja smo živele samo od jedne, njene plate koja je tada bila nekih 200 maraka.Moja majka je na kraju poslednjih 100 evra koje je imala, poslal Ninu, jer on više nije imao od čega da živi. Ja, eto samo ne znam koja bi to žena, uradila za bivšeg muža , ali samo bih volela da se moja majka više ne meša u sve to. Spomenik je lično i personalno podigla moja sestra Amela Omerović, tako da imena koja pišu na spomeniku nemaju nikakve veze sa podizanjem istog. – Što se tiče Šerifa Konjevića i te priče, da su moj otac i Šerif imala problema, zbog te žene Jasne nisu istinite. Kada je Nino započeo vezu sa njom, ona i Šerif već šest godina nisu bili u braku, tako da tu nema neke prevelike pompe. Sve to meni je potvrdio i sam Šerif, koji kada me je prvi put video rekao : “Ja nikada nisam rekao bilo koju ružnu reč o Ninu, ja sa njim nisam imao problem, imao sam ga sa bivšom ženom”. Tako da je sve to takođe laž. – Što se tiče tih priča da ja ne posećujem Ninov grob, to takođe nije istina. Ja dovoljno puta odem na grob svog oca, ali prosto mi vreme i obaveze ne dozvoljavaju da konstantno budem tamo. Tako da te priče o zapuštenom grobu i korovu nema istine, a ja se nikada neću slikati na grobu mog pokojnog oca da bih nekom dokazala da posećujem isti. – Priča o tome da me Nino nikada nije priznao, te i da nije bio oženjen mojoj majkom su takođe još jedna velika neistina, a kao dokaz za to medijima sam prosledila i fotografije sa njihovog venčanja. Ovim bih započela i jednom za sva vremena zatvorila te brojne neistine priče koje se plasiraju u javnosti, oko moje porodice i mog pokojnog oca. Hvala svima na razumevanju.
