Živimo u vremenu lajf koučeva, motivacionih govornika i gurua koji nas uče kako da budemo srećni i postanemo najbolja verzija sebe. Svakodnevno nas obasipaju porukama o “zakonu privlačenja”, pozitivnom razmišljanju, kreiranju stvarnosti, afirmaciji, ljubavi prema sebi koje treba da promene naš pogled na život i pomognu da se osećamo ispunjeno. Kult samopomoći širi se sve više zahvaljujući knjigama i priručnicima, Youtube videima, stranicama na društvenim mrežama i sajtovima. Zbog brzog tempa života mnogi od nas traže instant rešenje ili poput mene iz radoznalosti postaju konzumenti popularne psihologije. I dok mnogi govore o pozitivnim efektima takvog pristupa, Ana Petrović psiholog, telesni psihoterapeut pod supervizijom i autor sajta “Car je go” otkriva koje su slabosti popularne psihologije.
“Ako pojednostavimo stvari kako bismo istakli razliku između popularne psihologije i ‘life coachinga’ sa jedne i psihoterapijskog rada sa druge strane, onda bi njihov odnos slikovito mogao da se predstavi kao odnos šminke i plastične hirurgije. Osnovna razlika je u tome što psihoterapijski rad proizvodi dugoročna poboljšanja dok popularna psihologija može da pruži trenutno ‘gašenje požara’ i kratkoročno olakšanje. Psihoterapija je personalizovano iskustvo i svakoj osobi se pristupa kao jedinstvenom slučaju, a popularna psihologija nudi manje više univerzalna rešenja. Dodala bih samo da metafora sa plastičnom hirurgijom nije najprikladnija, budući da u psihoterapijskom radu ne prepravljamo osobu koja je rođena ‘nepravilna’, već pre razvijamo ono što nije razvijeno na nekom od ranijih razvojnih stupnjeva ili ispravljamo pogrešno naučene načine postojanja. Metafora je iskorišćena da naglasi razliku u dugotrajnosti efekata i dubini pristupa.
Pre par godina čitala sam rezultate jednog kanadskog istraživanja, na žalost, ne mogu da se setim imena autora, ali opažam u praksi zaključke do kojih su došli. Pokazuje se da tehnike fundamentalnog optimizma, kako su ga nazvali, pre svega pomažu ljudima kojima naročita psihološka pomoć i nije potrebna, tj. onima koji se svakako osećaju manje više dobro. Zatim, stvaraju neku vrstu netrpeljivosti onih kojima psihološka pomoć nije potrebna prema onima kojima jeste, jer ovi prvi ne mogu da razumeju druge budući da je ‘tako lako’ rešiti svoje psihološke poteškoće. I na kraju, kod ljudi koji ove tehnike isprobaju i ne ostvare napredak dovodi do gubitka poverenja u psihološku struku i mogućnost da su njihove tegobe uopšte rešive.”
Jedno od najpoznatijih načela pozitivne psihologije je da “mislima kreiramo vlastitu stvarnost” kao i “da bismo napravili pozitivnu promenu treba da zanemarimo stvari kakve su sada i da pridajemo važnost i zamišljamo samo onakve kakve želimo da budu”. Koliko je ovo stvarno izvodljivo?
“To je velika odgovornost i pritisak koji se nameću pojedincu. Sa jedne strane se propagira kako možemo da utičemo na sve i kako sve od nas zavisi. Sa druge, živimo u svetu u kome postoje mnoga ograničenja jer je svaki pojedinac deo nekog sistema koji ga na različite načine uslovljava i stvara doživljaj nemoći. Na primer, radno vreme od devet do pet. Mnogo se priča o velikim količinama stresa i načinima da se on ublaži, ali sve dok neko radi osam sati dnevno taj stres će u nekom vidu ostavljati posledice. U redu je da zamišljamo stvari onakvim kakvim bismo želeli da budu, međutim, moramo i da učinimo neku vrstu napora da svet prilagodimo sebi, da se izborimo za svoj prostor i granice. Nećemo mnogo postići ako se pravimo da stvari koje nam smetaju ne postoje. Potrebna je ravnoteža između prilagođavanja svetu i prilagođavanja sveta sebi. Samo na taj način ostvarićemo dugotrajno olakšanje i promenu na bolje.”
U Abrahamovim učenjiima koja prenose Ester i Džeri Hiks, između ostalog piše, da treba vreme da trošimo na misli koje bude snažne i pozitivne emocije kako bismo u svoje iskustvo privukli okolnosti i događaje koje želimo. Odnosno “razmišljaj o stvarima koje želiš i to tako jasno da tvoje unutrašnje biće ponudi emociju”. Možemo li da proizvodimo emocije svojom voljom?
“Mi opažamo selektivno tj. ono što je u skladu sa našom slikom o svetu, onim u šta verujemo i što utiče na to kako se osećamo. I to je ono što povezuje osećanja i događanja. Ako uključimo samo misli u “jednačinu” nećemo mnogo postići. Naše misli su pod kontrolom centralnog nervnog sistema, a osećanja pod uticajem autonomnog. Na prvi možemo da utičemo svojom voljom, a na drugi ne možemo. Postoji uzajamno i složeno dejstvo ova dva sistema ali mi ne možemo da odlučujemo o tome kako ćemo se osećati. Čovek je stvoren da oseća različite stvari u zavisnosti od uslova u kojima se nalazi, i da u skladu sa time dela. Naravno da treba da težimo tome da se osećamo što bolje, ali to se ne radi zanemarivanjem nepovoljnih uslova u kojima se nalazimo. Naša osećanja su putokazi koji nam šalju jasnu poruku šta treba da radimo i menjamo. Ovo nas dovodi i do jednog opštijeg ali vrlo važnog pitanja – kako da ovaj svet poboljšamo ako aktivno ne učestvujemo u njegovom menjanju.”
Pročitajte i ovo: Verujte mi, nisu sve žene iste
Ni potiskivanje emocija nije dobro, o čemu si pisala u tekstu “Stvaranje zaštitnog oklopa”. Tamo si navela da do represije osećanja dolazi usled raznih zabrana “nemoj ovo, nemoj ono”, “radi, ćuti, trpi, ne pitaj” koja traju celog života. Sve se odigrava istovremeno i na psihičkom i na telesnom planu i tako gradimo – karakterni i mišićni oklop (skup svih odbrana). Kuda to vodi?
“Tako je, potiskivanje je jedan od mehanizama odbrane koji nas štite od nečega čega nam je u datom trenutku previše, najčešće u detinjstvu kada je izbora malo, i to je borba za preživljavanje. Pojednostavljeno, to nas vodi automatizaciji i robotizaciji, bićima koja postaju slična mašinama. Odvajamo se od svoje izvorne prirode čije su važne odlike izbor i sloboda. Zato je namerno zanemarivanje osećanja i odbijanje da ih doživimo naročito štetno. Ono što je važno i čemu treba težiti je sposobnost da dok doživljavamo osećanje možemo da izaberemo da li da se ponašamo u skladu sa njim ili ne, u zavisnosti od okolnosti u kojima se nalazimo. Znači, da budemo u stanju da održimo kontakt sa svojim teškim osećanjem ali da budemo toliko ‘veći’ od njega da možemo da priuštimo sebi izbor kako ćemo se ponašati. To podrazumeva razvoj zrelosti osećanja.”
Ono što se provlači u svim priručnicima popularne psihologije je ljubav prema sebi. “Zavoli sebe i onda ćeš zavoleti druge”. Imam utisak da to vodi egocentrizmu i samodovoljnosti…
“Preterana usmerenost na sebe nije ljubav prema sebi, to je odbrana od sveta. Ono što nas najčešće ugrožava iznutra je taj manje ili više svestan osećaj da sa svetom ili sa nama nešto nije u redu, da nismo (dovoljno) dobri. Kada toga nema, čovek je u miru sa samim sobom i uživa u sopstvenom postojanju. Ljubav prema sebi je doživljaj da je sa nama sve u redu, da smo vredni takvi kakvi smo, da imamo i vrline i mane. Iz tog mira proizilaze i skladni odnosi sa drugim ljudima. Čovek je društveno biće, i iako postoje potrebe koje treba sam sebi da zadovolji postoje i one druge koje možemo jedino uzajamno da ispunimo.”
Pročitajte i ovo: Besplatan savet koji menja pogled na ljubav
Jedan od načina da se osećamo dobro u sopstvenoj koži je psihoterapija. Po čemu se telesna psihoterapija razlikuje od ostalih pristupa?
“Ljudsko biće je celina psihološkog i telesnog, i između ta dva plana postoji funkcionalno jedinstvo. To znači da su promene na jednom istovremeno praćene promenama na drugom. Zato je važno raditi sa oba. Čovekovo nesvesno nije neki apstraktni pojam, ono ima svoju telesnu manifestaciju, to su hronične tenzije u tkivima. Znate kako neki ljudi imaju specifično držanje ili grč na licu? To su sve osećanja koja su često osećali, koja su se vremenom pretvorila u hronične napetosti mišića i odraz su onoga čega više nisu svesni ali ipak utiče na način na koji doživljavaju sebe i svet.
Kada hoćemo da radimo sa tim, odnosno, da prevedemo nesvesno u svesno, telo je dragocen alat. U telesnoj psihoterapiji radi se sa mislima, osećanjima i telesnim izrazom (telesne senzacije, mišićna aktivnost, pokret, disanje, položaj tela, mišićne napetosti…). Cilj je njihova integracija, sjedinjavanje odvojenih delova u skladnu celinu.”
Psihoterapiju ljudi obično doživljavaju kao dug, spor i mukotrpan proces koji podrazumeva da se vratimo u detinjstvo i da sagledamo sve periode svog života. Da li je zaista tako?
“I psihoterapija i život mogu da budu dug, spor i mukotrpan proces. Ali nije uvek tako, ni u jednom ni u drugom. Sticanje novih veština i moći, njihova upotreba i promene koje ih prate pružaju ne samo olakšanje nego i doživljaj ispunjenosti i smisla.
Krajnji cilj rada na razvoju ličnosti je povećanje svesti, unutrašnjeg sveta osobe. Taj svet bukvalno raste, proširuje se spektar osećanja koje je moguće doživeti, povećava se poverenje u sebe i svoju vrednost i snagu. Samim tim smanjuje se doživljaj ugroženosti od spoljašnjeg sveta. Lakše se uviđa razlika između onoga na šta je moguće uticati i onoga na šta nije. Pojavljuje se doživljaj zadovoljstva, i spremnost za mala i velika dela. I što više čovek ima iznutra, manje mu je potrebno od spolja. Smanjuje se potreba za beskrajnim sticanjem i povećanjem materijalnih statusnih simbola. Paralelno se povećava i saosećajnost i sposobnost za stvaranje skladnih odnosa i istinske povezanosti sa drugima.
Ono što olakšava sam psihoterapijski rad je izbor odgovarajućeg psihoterapijskog modaliteta i psihoterapeuta. Nije svaka vrsta psihoterapije pogodna za svaku osobu i u svakom periodu života. Ne radi se uvek sa sadržajima iz detinjstva. A izbor jeste velik i može da zbuni, ima desetak osnovnih modaliteta. Ali u svakom od nas čuči jedan unutrašnji glas koji može da pomogne.”
Zašto je odlazak na psihoterapiju i dalje tabu tema, a bavljenje ličnim razvijem in? Da li si razmišljala da promeniš svoje zvanje?
“Počeci psihoterapijskog rada vezani su za psihijatriju i period od pre stotinak godina kada je tretman ljudi sa psihološkim tegobama bio prilično brutalan. Često su im bila oduzimana prava i slobode. Duh tog prošlog vremena još nije sasvim iščezlo ali mnogo toga se promenilo. Danas je upravo lični razvoj ono čime se bavi psihoterapijska praksa. I to postaje sve više poznato. Poslužiću se još jednim poređenjem. Ako zamislimo jednu brojevnu pravu od minus beskonačno do plus beskonačno, psihoterapija nije samo vođenje iz minusa do nule već i dalje, u plus. Mogućnosti razvoja su ogromne.
Važno je reći da je ključni činilac koji omogućava promenu i podstiče razvoj sam odnos između dve osobe. A psihoterapijski odnos je posebno ‘skrojen’ za tu priliku. To je odnos poštovanja, prihvatanja i poverenja koji se gradi postepeno i čiji kvalitet u najvećoj meri zavisi od stupnja ličnog razvoja psihoterapeuta. Zbog toga psihoterapijske edukacije traju četiri godine ili duže i podrazumevaju veliki broj sati lične psihoterapije. Da bismo bili u stanju da pomažemo nečiji proces razvoja, sami moramo biti dovoljno razvijeni. U tom smislu psihoterapeut je sam sebi najvažniji instrument za rad, a teorijski okviri i tehnike su manje važni. Zato se ja prema zvanju psihoterapeuta odnosim sa velikim poštovanjem.”
Opširnije o telesnoj psihoterapiji i razmišljanjima Ane Petrović potražite na sajtu “Car je go” kao i na istoimenoj Fejsbuk stranici.
Izvor: A. B . – https://vedrioblaci.com/
