Milica Pavlović SKRHANA BOLOM ZBOG SMRTI BAKA RADE: “Srce mi krvari.Bili ste mi sve na svetu”

Nakon smrti deke Vladimira, Miličina baka prešla je u Beograd gde je živela u staračkom domu, a pevačica je nedavno govorila o tome koliko joj je teško što njena najdraža osoba boluje od Alchajmerove bolesti koja je uzela maha.

Skrhana bolom, Pavlovićeva se oprostila od svoje bake emotivnom porukom koju prenosimo u celosti.

– Evo, priznajem. Srce mi se raspada i krvari. Krvari, jer bih volela da sam mogla još nešto da uradim… Nije do tebe, nije do mene. Nije do naše volje. Sebična sam, jer sam te želela za sebe, da budeš uvek tu, da ti ljubim ruke i okice… Lako je onom ko te nije poznavao, ali ja sam imala privilegiju da mi baš ti budeš namenjena u životu. Ti, osoba koja je imala najčistiju dušu koja je hodala ovom planetom… Ko je najlepša baba? Moja Rada. Posvetila si ceo svoj život drugima. Iako si odrasla kao sluga u bogataškoj kući u selu, živeći za parče hleba i krov nad glavom, to je od tebe samo izvuklo najbolje. Ko je bio najbolja supruga, majka i baka? Moja Rada. Neki su se ogrešili o tebe, celo selo zna i ko, a ti si im palila sveću za zdravlje… Sa tvojih usana se uvek čula samo lepa reč o svakome, pesma i nikada u životu nisam čula da moja Rada kaže “Ne mogu i neću”. Lepotice moja, ja isto hoću i idem dalje, ne brini, ali sve me boli… Boli me srce koje kao da mi igra u grlu i peku me suze koje brišem… Ali, ne brini, nastaviću da beležim nove pobede, jer mene je podigla, vaspitala i život svoj posvetila tome da ja budem dobar čovek i da volim ljude Rada Pavlović iz Gornjeg Bunibroda (kako si samo to do poslednjeg dana ponosno izgovarala). Nisi mi dala da se naljutim ni na koga, učila me da se svakome javim prva, kažem “Dobar dan” i da starijem kad se vraćam iz osnovne škole pešaka uzmem kese iz ruku I odnesem ih do njegove kuće… Nikada neću zaboraviti kako sam te zvala sa poslednjeg časa u srednjoj školi da mi spremiš večeru, a moja Rada me spremna čeka na vratima da me poljubi i da me gleda i sluša dok jedem sve što njene čarobne ruke naprave… Kad su me ostavili u vašem naručju sa svega par meseci, mene je Bog pogledao. Haljinice si mi birala da tvoja unuka bude najlepša. Umela si i po tri puta dnevno da me presvučeš, a sećam se i priče na sistematskom kako glavni lekar izađe i kaže svim drugim majkama (a ti si bila moja), da bi trebalo da ih bude sramota kako ne neguju decu kao “ova” baka. A tebi srce puno, jer je tvoja Milica… Mi smo tim lepotice moja, tim koji pobeđuje. Malo me je samo Dude (moj deda,tvoj Vladimir) zeznuo jer te je pozvao u svoje naručje… sigurno si i njemu nedostajala, tako divna. Srce bih ti dala i dušu, da mogu… Al ne mogu… Nažalost, neko drugi je pisao pravila igre… živećeš u meni kroz mene, moj život i zauvek ćeš biti ponosna na mene… Zlato moje, volim te do neba i preko toga… Zagrli mi dedu, a ja ću biti vaše najbolje ogledalo. Jer mi smo tim. I ne, neću stati. Nastaviću onako kako biste ti i deda želeli i zahtevali od mene, da nastavim da se borim. Da nastavim da ostvarujem sve ono što ste vi želeli za mene, a ja vam obećala da će tako biti. Nastaviću i zbog sebe, jer znam da kada bih sada stala, da više ne bih imala snage da ponovo krenem sve ispočetka. Jer, vi ste mi bili sve na svetu. I nije lako kad ostaneš bez svega. Ali… Izdržaće vaša Milica. Vi ste je stvorili. I neće vas izdati. Nikada. Volim te Rado moja. Najviše. Tvoja Milica- napisala je u opisu serije njihovih zajedničkih fotografija.