Onaj ko ne plače, ne vidi – zapisao je Lav Nikolajevič Tolstoj. Da li nam je veliki književnik time poručio da su suze ne samo dobre, nego i poželjne? Da je ponekad potrebno da im dozvolimo da poteku, umesto da ih svaki put grubo ugušimo? Ako je to bila njegova poruka, onda je sasvim u skladu sa onim što danas tvrdi nauka – da je zdravo tugovati. I da tuga, nasuprot uvreženim stereotipima, nije uvod u depresiju.

Gde još grešimo na ovu temu, objašnjava nam klinički psiholog i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut Leonora Pavlica. Ona se slaže sa Robinom Skinerom, poznatim psihoterapeutom, koji tvrdi da su depresija i tuga dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju.

– Tužna osoba ne može da bude depresivna, niti je depresivna osoba tužna – kaže sagovornica “Života plus”. – Najuočljivija je razlika na relaciji živo-mrtvo. Tuga je jaka i živa emocija, usled koje čoveka sve peče i boli. Ona razara i teško se podnosi. Zbog nje smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. S druge strane, depresivne osobe najčešće svoje stanje opisuju terminom “praznina”. Oni su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, ne osećaju bol.

Pavlica primećuje da većina danas pogrešno veruje kako se tuga i depresija razlikuju samo po intenzitetu i trajanju, pa ako je osoba jako tužna i to ne prolazi mesecima, zaključuju da je “pala” u depresiju:

– Savremeni psihoterapeuti objašnjavaju kako je tuga, iako je prirodna i zdrava reakcija na gubitak, jedna veoma bolna emocija. U depresiji se, s druge strane, čovek jednostavno oseća praznim, odsečenim, a zapravo nije u kontaktu sa svojim gubitkom, što mu olakšava preživljavanje.

Da bi naizgled sebi olakšali, ljudi uglavnom izbegavaju dugotrajno tugovanje, blokiraju emocije, zatvaraju se prema bolu, a kao posledica toga nastaje patološki proces poznat kao depresija. A baš ona drži osobu u zamci, ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Shutterstock

Međutim, mnogi se toga unapred svesno lišavaju, ne uspevajući da se izbore sa onim što tuga sa sobom nosi. Neka istraživanja pokazuju da je ljut čovek u boljoj poziciji od tužnog, jer je prvi spreman za borbu, a drugi tone. Studija naučnika iz Finske je pokazala da tuga našem telu “krade” snagu, dok depresija uz to stvara i osećaj mučnine i knedle u grlu. Istraživači su analizirali ponašanje 700 volontera, dok su im prezentovali određene filmove i čitali priče kojima su mogli da im probude određene emocije.

Ponekad “odbijamo” da tugujemo i da nas okolina ne bi pogrešno shvatila, možda čak i osudila. Sagovornica podseća da u mnogim kulturama postoji imperativ da treba patiti dostojanstveno, u miru i tišini. Neke zajednice osuđuju kada muškarci pokazuju suze, insinuirajući da je to sramota. Ima i porodica, nezavisno od kulture kojoj pripadaju, gde se na tugovanje gleda kao na iskazivanje lične slabosti, pa se ono zato zabranjuje.

– Ponekad je i samoj osobi teško da se suoči sa gubitkom, ne želi da ga prizna, a ulazak u tugovanje je za nju dokaz da se on desio. S druge strane, nekada je prosto reč o takvoj strukturi ličnosti koja je emotivno zatvorenija i generalno ima problem u ekspresiji emocija – objašnjava klinički psiholog.

Shutterstock

A, istina je i da nam često nečija uteha samo odmaže kada nam je teško, kada nam se nešto loše desi. Baš tada imamo potrebu da samujemo i to, kaže sagovornica, treba poštovati, jer je nametanje podrške kontraproduktivno. Upravo nam tugovanje pomaže da se suočimo sa gubitkom i prihvatimo da se on dogodio.

– Sam proces je bolan, ali lekovit. Tokom tugovanja u stanju smo da budemo u kontaktu sa sobom i da proživimo sve bolne emocije koje ono uključuje – bes, krivicu, žaljenje, očaj, olakšanje, nadu, ljubav… Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja nas je napustila ili je umrla. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se ona zapamti, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje – objašnjava Leonora i dodaje da je često tuga najintenzivnija odmah po gubitku, dok kod nekih ne može neposredno da se oseti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti.

Zaključak je da je proces tugovanja težak, ali konstruktivan, zato što nudi svetlost na kraju tunela. Ali, ono ne znači prosto plakanje nad izgubljenim. Klinički psiholog objašnjava da je potrebno da budemo u kontaktu sa sobom, sopstvenim osećanjima i mislima, koje ćemo potom pretvoriti u reči:

– Ako suze izostaju, poželjno je znati kako se osećamo. Važno je i da shvatimo šta nam u tom procesu prija, a šta ne – da li nam treba podrška ili samoća, da li se bolje osećamo kada sa nekim pričamo ili nam je ugodnije da se nosimo sa bolom ćuteći. Posebno važan aspekt konstruktivnog tugovanja je pronalaženje smisla, razmišljanje o tome šta smo otkrili o sebi, drugima i životu prolazeći kroz gubitak i šta je dobro iz toga proisteklo. Poseban segment treba posvetiti osobi koju smo izgubili, tome koliko nam je značila, šta smo od nje sve naučili. Korisno je obratiti pažnju i na to da li postoje ljudi koje više cenimo posle ovog iskustva, ko se pokazao najvećom podrškom i da li se to poklapa sa našim očekivanjima.

Pa kada odtugujemo, možda se setimo onoga što je zapisao književnik Ivan Cankar – “Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge i nema lepših snova od onih što ih rađa bol”.

MELANHOLIJA I SAMOSAŽALjENjE

Ponekad se tuga meša sa melanholijom, koja je još u Frojdovom članku “Tuga i melanholija” označena kao sinonim za depresiju.

– Tuga je tu opisana kao stanje u kome osoba vidi svoje okruženje kao opustošeno zbog gubitka objekta ljubavi. Svet je postao prazan, ali je posle nekog perioda tugovanja čovek u stanju da nastavi da živi sa lepim sećanjem. S druge strane, negativna emocija kakva je melanholija, podrazumeva da je sama ličnost opustošena, jadna, prazna, pa kreće u ciklus samosažaljevanja, ne može da prihvati gubitak i poriče da se on desio – objašnjava Leonora.

OSEĆANjE SREĆE TRAJE 35 SATI

Tuga traje 240 puta duže od 27 emocija, zaključili su naučnici sa Univerziteta Lueven u Belgiji, koji su sproveli anketu među studentima, insistirajući da se prisete nedavnih emotivnih iskustava i odrede njihovo trajanje.

Ispostavilo se da tuga duže traje u odnosu na osećanje stida, iznenađenosti, straha, gađenja, dosade, ganutosti, razdraženosti ili olakšanja… Obično je potrebno 120 sati da bi tuga prestala, dok za 30 minuta gađenje i sram bivaju prevaziđeni. Mržnja traje 60, a sreća 35 sati.