– Pusti me, pusti me, pusti me! Hoću da idem kući odavde! Momentano da me pustite, ubiću nekog. Odmah! – vikala je Dalila dok su zadugari i pripadnici obezbeđenja pokušavali da je smire.
Međutim, ona je uspela da se otme, pa je nastavljala da lomi prozore po dvorištu imanja.
Dalila je skičala i vrištala histerično, a onda je počela i da plače.
– Sklonite se, hoću kući. Sklonite se od mene. Neću ostati odve ni sekunde. Ukoliko me ostavite ovde, ubiću nekog ovde.
Kada se malo smirila, Dalila je počela da objašnjava zbog čega je poludela:
– Jesam luda, e sad ću biti luda do kraja. Čupa me obezeđenje ko da sam ja nekog ubila. Ako me ne puste, ja ću napraviti masakr! Tu će (Dejan) da mi priča o emocijama, a ovako će da radi druge stvari. Reši se mene pi*do, pa pravi nov priču. A ne preko mojih leđa. Preko mojih leđa ćeš se vaćariti, a za stolom ćeš pričati da sam ja ta koja radi sve loše. Od mene pravi najgoru. Umesto da kaže; ova ku*vetina me ne zanima od kada kada je uradila to, to i to. Kraj! Ideš dalje. A ne pričaš o svojim osećanjima.
– Zbog čega praviš sr*nja, kreni sa mnom – pitala ju je Matora.
– Neću, hoću kući! Neću više! Hoću kući! – urlala je Dalila.
– Smiri se – nastavila je Tomićeva.
– Oni će meni da prave začkoljice i da mi se smeju iza leđa… Budem li se vratila u kuću, napraviću lom. Neće više biti Dalile. Jesam luda? Biću luda do kraja! Tu će da priča o emocijama, a da pravi druge stvari. Reši se mene, p*zdom pa onda. Dosta sam ja karta za ulaske! Ja ću da vam dajem na značaju, a vi budite žrtve! Preko mojih leđa će da se vaćari, a meni da priča da ima osećanja. Od mene pravi najgoru. Reci: “Ova k*rvetina, to, to i to” i ideš dalje. A ovamo priča kako je neko dobar, inteligentan (Martina)… – nastavila je da histeriše Dragojevićka.