Ako krenete na put rušenja mitova o zaljubljenosti i ljubavi kao ja, onda će to putovanje najverovatnije trajati ceo život. Međutim, toliko je dobar osećaj kad spadne nevidljivi povez koji imam na očima, da vredi.
Nedavno sam, istražujući, naišla na pitanje da li se veličina ljubavi meri intenzitetom patnje nakon raskida. Zastala sam i zamislila se.
Verovatno ste svi kao i ja pomislili na Prvu ljubav. Onu veliku, zanesenjačku, filmsku zbog koje ste mnogo plakali noćima i dugo pokušavali da je održite u životu na aparatima. Međutim, pubertet je prošao kao i bubuljice i vaš prvi/dečko devojka izbledeli su na fotografijama, a leksikon ste davno bacili u đubre. Ipak, sećanje budi osećanja – koliko sam patila za njim/njom.
Kad bih mogla da izbrojim nesanice, suze, poruke, pozive i sačuvane poklone koji su dugo skupljali prašinu u nekom ćošku, rekla bih da je to bila velika ljubav koja je i morala toliko da boli. Dugo je tinjala vatra u grudima zbog nade da je mogla da uspe. Onda se sve završilo. Svako je nastavio svojim putem.
I vaši razlozi mogu biti brojni.
Morali ste u različite gradove na fakultete. On se odselio. Tebi su roditelji zabranili da se viđate. On je našao drugu. Ti si se napila i prevarila ga, a nisi htela.
Šta god da je motiv raskida nikad ne zaboravljamo Prvu ljubav.
Zanos nas je često navodio i na crne misli. Mnogi su bili spremni da umru za takvu ljubav. Misli o oduzimanju života i skakanju sa mosta stvarale su se pod uticajem hormona i holivudskih filmova i bez jasne predstave šta znače. Za nas su podrazumevale herojski podvig. Način da nekom pokažemo koliko volimo. Da smo spremni da uradimo sve. Da prinesemo dokaz. Dečaci su se tukli, razbijali flaše. Završavali u policiji. Moglo je da bude krvi. Mislili su, za takvu ljubav treba krvariti…
Eh mladosti. Jedinstvena. Neponovljiva. Šašava i nedorečena.
Urezali smo njeno/njegovo ime ne samo na klupu u srednjoj već i duboko unutar nas. Posle toga desile su se druge ljubavi. Neke su trajale, a neke su bile prolazne.
I opet dođemo do toga da uhvatimo sebe u razmišljanju koga smo najviše voleli. Sa kim je bilo najlepše, najstrastvenije, najintenzivnije, najburnije, naj, naj…. dok nije došao kraj. I kako merimo? Količinom patnje. Razmišljamo koliko nam je vremena bilo potrebno da ga prebolimo i da nastavimo sa svojim životom. Dani, meseci ili godine? Koliko puta smo se pomirili i slavili novi početak? I onda se ponovo rastajali dok stvarno nije postalo mučno za oboje. Ili neko od nas dvoje nikako nije mogao da prihvati činjenicu da će izgubiti onog drugog i zato je radio i činio sve samo da ga vrati.
Sve vreme sam bila sigurna da su moja patnja i bol ustvari merilo ljubavi. Međutim, gadno sam se prevarila. Patnja nije ekvivalentna ljubavi. Koliko neka osoba pati posle raskida ne govori o tome koliko je volela, već o njoj samoj. Osobe jakog karaktera mnogo brže se oporave od veze i nastave dalje, dok one druge često pomišljaju na najgore i teško prihvataju kraj. I to ne zato što vole više, već zato što su slabije.
Proganjala me misao da sam se ogrešila o jednog partnera i da nisam trebala „to da mu uradim“. Znate onu čuvenu rečenicu „Zašto mi to radiš?“, na koju se uvek nadovezuje „Ja ne mogu ovo“, a onda „Ne mogu bez tebe da živim“. Baš na tim rečenicama se sve lomi. Vidi se ko je junak, a ko kukavica. Ko kroz život korača hrabro, a ko je spreman da posustane posle prvog ljubavnog razočaranja. Podnošenje raskida najbolje govori ko smo, koliko smo zreli i svesni šta želimo kako bismo bili srećni.
Ljubav je i onako apstraktna. Možemo je deliti ali ne i meriti. Ljubavi jednostavno ili ima ili nema.
Izvor: A. Bakić
