Nikad neću zaboraviti ono veče kad si me, dok smo šetali nepoznatim gradom, pitao da uđemo u bar da plešemo. Kroz stakla smo gledali zagrljene parove kako se njišu u ritmu. Uhvatio si me za ruku i rekao veselo “Hajde”. Nešto se u meni pobunilo kad sam odgovorila “Izvini, ne mogu” i ne znam zašto se nisam ugrizla za jezik. Bilo me je sramota što ne znam da igram salsu.
Kako bih volela da smo ušli unutra i da sam mogla da osetim tvoje ruke oko mog struka i da se otisnem od obale u tvoje oči boje mora.
Dok te gledam kao da ti poznajem dušu i osećam da sam na sigurnom.
Kad me budu pitali “Za čime žalite u životu?” odgovor će biti “Nisam plesala sa njim”.
Propustila sam priliku koja se više nikad nije ponovila, a možda bi sve bilo drugačije da sam te noći pratila tvoje korake jer oni makar uvek znaju kuda idu.
Izvor: A. Bakić – https://vedrioblaci.com/ples/
