Ne znam da li te oči iz kojih izvire dobrota mogu da se opišu. Ako pokušam ništa ne gubim, a ako uspem možda shatite da ih i vi poznajete. One su toliko tople da želite uvek da ih gledate. Nešto vas vuče da ne trepnete nijednog trenutka, ali onda pomislite kako će vas drugi gledati dok vodite ljubav pogledom. Te oči su toliko žive da ih upravo gledam dok kucam na slepo. Ne znam šta to ima u njima koje druge nemaju, ali nekako su magične… ali i ranjive.
Što ih duže gledam osećam kako mi nešto struji telom i privlači da postanemo jedno. Mogu da ih gledam u isto vreme dok slušam svaku reč, a obično okrenem samo uvo ka usnama. Imaju svu moju pažnju. I kad nisu tu pa ih ponovo sretnem, osetim da su jako bliske mojim očima i da je osećaj isti kao da su sve vreme bile tu. Zenice se šire dok se usne razvlače u osmeh baš kao moje.
Mora da su u nekom srodstvu sa mojom dušom jer ne bi ona postala toliko meka i dopadljiva da nije prepoznala svoju.
Izvor: A. Bakić
