Sedam meseci je prošlo od njegovog odlaska. Trudila sam se da ne razmišljam o tome, ali danas je drugarica obrisala prašinu sa mog srca. Dok smo pile kafu u “Priči” iznenadila me je pitanjem: “Kad bi on sad došao da li bi bila sa njim?”. Tupo sam odgovorila “Ne znam”. Nastavila je da čisti i pomera stvari u mojoj duši. Gledala sam u daljinu kroz velike crne naočare…

“Ako bi znala da će da se vrati, šta bi uradila? Ako bi rekao da ostaje da li bi bila sa njim?”

Bila je to ljubav na prvi pogled za koju sam mislila da postoji samo u filmovima. Ni sa jednim pre nije bilo toliko hemije. Viđali smo se nekoliko meseci. Bio je od onih “emotivno nedostupnih” koji su dostupni samo kad oni požele. Uvek je govorio da mu je sa mnom super, ali nikad nije mogao da se posveti. Iznenada je dobio posao u inostranstvu i odselio se.

Nisam želela da drugarica primeti moje suze kojima sam prstima “presekla” put do obraza. Skupila sam snagu uprkos knedli u grlu…

“Bila bih sa njim kad bih znala da će ponovo da ode”

“Trebalo bi da razmisliš da li to stvarno želiš obzirom na to koliko si patila kad je otišao…”, kaže mi.

Znala je da on nije uvek imao vremena za mene, ali je bio toliko uporan da me vidi kad je slobodan da smo imali nekoliko neprijatnih ali i komičnih situacija (krila sam se).

“Bila bih sa njim kad bih znala da će da ode jer kad bi ostao naša veza nikada ne bi uspela jer smo dva različita sveta”, odgovaram dok mi je u mislima retrospektiva svih naših susreta.

“Na osnovu čega si to zaključila kad se dobro ne poznajete? Možda se stvari promene pa otkriješ nešto što nisi znala. Ja baš mislim da ste slični. Eto pisao ti je pesme i ti voliš da pišeš… Pokazao ti je da je emotivan i romantičan iako je bio zatvoren i rezervisan. Ali stvari će se možda promeniti…”, nastavila je nesvesno da me muči i kopa sve “dublje”.

Srušila je zidine koje sam gradila mesecima kako bi se odbranila od sećanja na dane koje sam imala sa njim. Ostavio mi je samo nesanice i zadao mi još jedan ljubavni poraz. Nisam mogla da jedem. Mrzelo me da živim. Na rastanku je rekao kako mu je bilo veoma lepo sa mnom i da mu je žao što odlazi. Bio je potpuno izgubljen. Ni sam nije verovao da će dobiti posao za koji je slučajno aplicirao, a da pre toga nije stigao da razmisli da li je spreman na taj korak. Ležala sam na njegovom ramenu i provlačila mu ruke kroz kosu. Koliko sam bila zaljubljena… Kad je stigao u “obećanu” zemlju javio se nekoliko puta preko Skajpa. Kratko. Kao da žuri da me zaboravi. Posle nekog vremena poslao mi je pesmu.

“Sletela si u moje misli, lagano i tiho, gotovo neprimetno i bez mog znanja, Dotakla si krišom moje srce i pokrenula lavinu osećanja. Vratila si sećanje na neke lepše dane, na tvoje usne ukusne kao rajsko voće. Na trenutak sve je stalo, čak i suze od samoće.”

Sa ove distance mogu da kažem samo jedno…

Muškarci umeju da budu velike kukavice. Spremni su da potisnu osećanja i nastave svojim putem bez oklevanja. Dok beže koliko ih noge nose emocije ih stignu na prvoj krivini. Onda pišu pesme, šalju razglednice i romantične poruke i govore nam da smo nedostižan san. U tom susretu sa realnošću hvata ih grč i probada ih u grudima kao nož istina o ljubavi za koju nisu bili dovoljno veliki.

Može li nešto više da iznervira ženu od slabića?

Izvor: A.B. – https://vedrioblaci.com/muskarca-koji-bezi-emocije-stignu-na-prvoj-krivini/