BELEŠKE: Moja obala

Rastužuje me svaka tvoja reč koja je potvrdila i najdublju sumnju da nećeš imati dovoljno hrabrosti za nas. Trebalo je samo da se otisneš od obale tim starim i oguljenim čamcem i veslom zamahneš najjače što možeš.

I dok sunce peče uz misli o sigurnoj plovidbi i more bi se smirilo.

Neka, lakše je da ostanem na svojoj obali obrasloj u žabokrečini i mulju, mislio si.

Slala sam ti dobar vetar, vedro nebo i galebove da ti društvo prave…

Nekoliko puta sam dahom pomerila pramenove tvoje kose sa čela i spustila zrak na tvoje usne. Osetio si toplinu i žeđ.

Šaputala sam ti i dalje da kreneš ka meni, a ti si se okretao ka pučini i ispitivački vraćao pogledom na oronuli čamac.

Mamilo te plavo prostranstvo koje se daleko ljubilo sa nebom. I baš u momentu kad si krenuo da nasukani čamac izguraš u more, shvatio si da možda neće izdržati.

Kao iskusni moreplovac trebao si da znaš da će te prevesti do odredišta. Sve vreme stojim na drugoj obali i mašem ti, ali me ne vidiš trenutno. Stavljaš dlan preko čela da ti sunce ne ide u oči i pokušavaš da me pronađeš pogledom. Okrećeš se na sve strane ali uzalud…

Hej, ja sam ti u srcu tamo me potraži!

Ne čuješ me. Mislio si samo na jedno… Da je mnogo lakše da ne pokušavaš, a zaboravljaš koliko je teško saznanje da si mogao da uspeš.